U sklopu priprema za donošenje nove Nacionalne strategije zapošljavanja Srbije za period 2011-2020, Fondacija za razvoj ekonomske nauke (FREN) je u skladu sa projektnim zadatkom pripremljenim od strane Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, tokom proleća 2010. godine sproveo nekoliko povezanih stručnih i istraživačkih aktivnosti.
Prvo, analizirano je kretanje osnovnih pokazatelja tržišta rada u prethodnom periodu, tokom primene prve Nacionalne strategije zapošljavanja, koja je usvojena za period 2005-2010. Kao osnovni izvor informacija o kretanjima na tržištu rada, u skladu sa samom Strategijom i međunarodnim standardima, korišćeni su godišnji, a od 2008. polugodišnji, podaci Ankete o radnoj snazi Republičkog zavoda za statistiku. Kao dopunski ili dodatni (pomoćni) izvori informacija korišćeni su i podaci o registrovanoj nezaposlenosti Nacionalne službe za zapošljavanje, odnosno podaci o formalnoj nepoljoprivrednoj zaposlenosti prema anketi RAD Republičkog zavoda za statistiku. Osim osnovnih globalnih pokazatelja, kao što su kretanje stopa aktivnosti, zaposlenosti i nezaposlenosti, prikazana su i detaljna kretanja po najvažnijim strukturnim obeležjima navedenih pokazatelja, uključujući pol, uzrasne grupe, obrazovne kategorije, regionalnu strukturu, specifične elemente ranjivosti itd.
Ostvareni opšti i strukturni trendovi su zatim sučeljeni sa kvantitativnim i kvalitativnim ciljevima Nacionalne strategije zapošljavanja 2005-2010, ali i Nacionalne strategije privrednog razvoja za period 2006-2012, kako bi bio analiziran stepen ostvarenja tih ciljeva. Zaključeno je da ciljevi Nacionalne strategije zapošljavanja 2005-2010 uglavnom nisu realizovani, kao posledica sadejstva nekoliko faktora – preteranog optimizma u njihovom definisanju; metodoloških promena u Anketi o radnoj snazi iz oktobra 2004. koje su, na samom početku primene Strategije, dodatno povećale rastojanje između polaznih i ciljanih indikatora; kao i uticaja ekonomske krize koja je obeležila protekle dve godine, i koja je zakočila dugo očekivani povoljni preokret na tržištu rada. Uticaj ekonomske krize će verovatno ključno uticati da se ne ostvare ni inače realnije dimenzionirani ciljevi Nacionalne strategije privrednog razvoja.
Drugo, predstavljena su dosadašnja iskustva Evropske unije u primeni Lisabonske strategije zapošljavanja do 2010. godine, kao i novi strateški okvir za rast i zapošljavanje u EU – Strategija Evropa 2020. Ovaj pregled je neophodan kako bi se koordinirali nacionalni strateški ciljevi u domenu rasta i zapošljavanja sa evropskim, te definisali osnovni kvantitativni ciljevi do 2020. godine čijim bi ispunjavanjem bila ostvarena konvergencija, odnosno smanjena razlika između srpskih i evropskih indikatora postignuća na tržištu rada. Naime, razlika u ključnim pokazateljima tržišta rada između Srbije i Evropske unije, a pre svega u stopi zaposlenosti stanovništva radnog uzrasta, koja trenutno iznosi skoro 18 procentnih poena, trenutno je toliko izražena da to predstavlja jednu od najvećih suštinskih prepreka ispunjavanju kopenhaških kriterijuma za priključivanje Srbije Evropskoj uniji. Takođe, posebno su računati i analizirani primarni i sekundarni pokazatelji socijalne isključenosti u Srbiji u domenu tržišta rada i zaposlenosti. Naši nalazi potvrđuju postojanje velikog jaza na štetu Srbije, posebno u primarnim pokazateljima dugoročne i veoma dugoročne nezaposlenosti.
Treće, da bi se definisali kvantitativni ciljevi postignuća do 2020. godine, kojima bi se obezbedila konvergencija osnovnih indikatora tržišta rada, projektovali smo kretanje zaposlenosti do 2020. godine. Projekcije su zasnovane na prethodno razvijenim projekcijama privrednog rasta u sklopu projekta ’Postkrizna razvojna strategija Srbije’, kojim se operacionalizuje nova razvojna paradigma za Srbiju kao izraz širokog stručnog konsenzusa o neophodnosti prelaska na novi model rasta. U naše projekcije trendova na tržištu rada uneli smo pretpostavke o radnoj intenzivnosti rasta zasnovane pre svega na širokom uporednom iskustvu, kao i pretpostavke o međuzavisnosti zaposlenosti, aktivnosti i nezaposlenosti zasnovane na prethodnim empirijskim trendovima u Srbiji. Na taj način smo u velikoj meri eliminisali arbitrarnost (ponekad branjenu kao ’heuristički’ pristup) u projektovanju, i dobili realistične procene kretanja osnovnih kontingenata na tržištu rada do 2020. godine, pod uslovom da optimalan scenario novog modela rasta bude ostvaren. Do odgovarajućih relativnih izraza (stopa aktivnosti, zaposlenosti i nezaposlenosti) došli smo uključivanjem i prilagođavanjem postojećih demografskih projekcija za odraslo stanovništvo, stanovništvo radnog uzrasta, i stanovništvo uzrasta od 20 do 64 godine.
Četvrto, preostalo nam je da identifikujemo najvažnije dugoročne, strukturne probleme srpskog tržišta rada, ali i nove izazove do kojih može doći kao posledica prelaska na novi model rasta, posebno u relativno nepovoljnim lokalnim i globalnim ekonomskim okolnostima, kakve se mogu i očekivati u kratkom do srednjem roku. Politika zapošljavanja, kao i politike i programi tržišta rada mogu svakako da dodatno, barem u određenoj meri, utiču da stvarni rezultati na tržištu rada budu povoljniji od projektovanih, ali i obrnuto, u slučaju njihovog nepotpunog i neuspešnog sprovođenja. Takođe, podjednako važno, politike na tržištu rada mogu da utiču na mnogobrojna strukturna obeležja zaposlenosti i nezaposlenosti, te da u određenoj meri koriguju trendove koji bi mogli da, indukovani novim modelom rasta ili autonomno, teže da povećavaju strukturne nejednakosti na tržištu rada po tako važnim obeležjima kao što su pol, uzrast, regionalna pripadnost, pripadnost određenim ranjivim grupama itd.