Making Work Pay in Western Balkan Countries: The Case of Serbia and Macedonia

Partneri na projektu - Fondacija za razvoj ekonomske nauke (FREN) i University American College - Skopje (UACS)

Fondacija za razvoj ekonomske nauke (FREN) je navladin neprofitni ekonomski tink tank centar. FREN je osnovan 2005 godine od strane Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

FREN-ov osnovni cilj jeste promocija akademskog istraživanja u Srbiji i izgradnja korpusa znanja za donosioce ekonomskih odluka. FREN-ov tim se sastoji od mreže od preko 30 istraživača i eksperata, koji redovno i sistematski prate ekonomske trendove u Srbiji, vrše kvalitetne analize i istraživanja,daju podršku i olakšavaju razmenu informacija i dostupnost ekonomskih podataka. Zahvaljujući kvalitetu i relevantnosti istraživanja FREN danas predstavlja jedan od vodećih ekonomskih tink tank-ova u Srbiji.

The University American College Skopje (UACS) je osnovan 2005. godine kao jeda od retkih nezavisnih univerziteta u Republici Makedoniji. Univerzitet kombinuje najbolje od Američkog i Evropskog obrazovnog iskustva. UACS je dizajniran tako da pruža zajednici viši nivo obrazovanja, profesionalnu podršku industriji i vladi, i najvažnije, dobro trenirane mlade kadrove spremne da uđu na tržište rada  sa profesionalnim i izuzetnim znanjem.

___________________

Rezime

Ovo istraživanje istražuje uticaj making work pay (MWP) politika na zaposlenost, siromaštvo i nejednakost u dohotcima u dve zemlje Zapadnog Balkana: Srbiji i Makedoniji. MWP politike  su transferi koji se daju individuama u odnosu na njihov status na tržištu rada. Njihov cilj jeste da ojačaju podsticaje da se prihvati zapošljenje i da preraspodele resurse ka grupama sa niskim dohotkom.

Motivacija za ovo istraživanje proizilazi iz dva značajna problema sa kojima se tržište rada u Srbiji i Makedoniji suočava: visok nivo neaktivnosti i neformalna zaposlenost, posebno među nisko plaćenim (nisko obrazovanim) radnicima. Stopa neaktivnosti u Srbiji i Makedoniji je među najvećima u Evropi - u Q4 2011 je dostigla 45.5% i 43,5%. U isto vreme, obe zemlje suočile su se sa visokim stopama neformalne zaposlenosti. U makedoniji 32% zaposlenosti je neformalna zaposlenost, dok je u Srbiji to učešće čak i veće i iznosi 43%. Mi tvrdimo da su visoke stope neaktivnosti i neformalne zaposlenosti posledica dizajna sistema poreza i doprinosa u ovim zemljama. Projekat pruža alternativna rešenja dizajnirana u cilju povećanja stopa participacije na tržištu rada u ove dve zemlje.

___________________

Project Team: 

Mihail Arandarenko 

Jelena Žarković Rakić

Saša Ranđelović 

Sunčica Vujić

Marko Vladisavljević 

Marjan Petreski

Nikica Mojsoska-Blazevski 

Despina Petreska

___________________

 

Ekonomski magazin
BIZNIS I FINANSIJE
http://bif.rs/2013/10/socijalna-politika-i-zaposlenost-pomoc-i-podrska/

Socijalna politika i zaposlenost: Pomoć i podrška

U jeku debate o mogućnosti smanjenja nameta na zarade u Srbiji, grupa istraživača u okviru Fondacije za razvoj ekonomske nauke (FREN) Ekonomskog fakulteta u Beogradu ponudila je alternativni način da se dođe do istog cilja: povećanja aktivnosti na tržištu rada i ohrabrivanja radnika da pređu iz sive u zonu legalnog poslovanja. Rešenje bi mogle da budu tzv. beneficije za rad – sistem socijalnih naknada za zaposlene koji uveliko funkcioniše u EU i OECD zemljama.

Bez obzira da li je doba privrednog rasta ili krize, situacija na domaćem tržištu rada odavno je ista: ogroman broj radno sposobnih građana starih između 15 i 65 godina ne radi ali ni ne traži posao, pa je stopa neaktivnosti došla gotovo do 40 odsto. Sa druge strane, zaposlenost u neformalnom sektoru uporno se drži na visokih 18,2%. Stručnjaci smatraju da je takva situacija posledica sistema oporezivanja rada koji posebno opterećuje one sa niskim zaradama. Pre svega, usled visoke minimalne osnovice za uplatu doprinosa, koja trenutno iznosi 35% prosečne bruto zarade, neko ko radi polučasovno radno vreme pri minimalnoj nadnici i tako mesečno zarađuje oko 10.000 dinara, plaća doprinose na osnovicu koja je čak dvostruko veća od njegove zarade. Dodatno, relativno visoka minimalna zarada u Srbiji stvara visoke „ulazne troškove“ nekome ko bi želeo da legalizuje svoj prihod, te nastaje začarani krug u kome se izlazak iz sive ekonomije najmanje isplati upravo loše plaćenim radnicima nižeg obrazovnog statusa. Uz to, koncepcija sistema socijalnih naknada u Srbiji, kao što su socijalna pomoć i dečji dodatak, takva je da čim pojedinac ili porodica počne da ostvaruje prihod od rada, gubi pravo na najveći deo ovih naknada. Stoga sistem oporezivanja rada i socijalnih naknada obeshrabruju pojedince sa nižim kapacitetom zarađivanja da uopšte traže posao.

Istraživanje autorskog tima FREN-a o mogućnostima primene sistema beneficija na rad u Srbiji pokušava da ponudi odgovor na pitanje: da li su u Srbiji moguće izmene u poreskom i sistemu socijalnih naknada koje bi učinile rad isplativim? U većini zemalja Evropske unije kao i zemalja OECD-a, tokom poslednje decenije intenzivno se uvode alternativne šeme socijalne pomoći, takozvane ”beneficije za rad”, koje se dodeljuju pojedincima sa niskim platama kao dopuna njihovom prihodu od rada. Ove politike su se, takođe, pokazale delotvornim ne samo za zemlje gde postoji problem na strani ponude rada već i na strani tražnje za radom, tačnije u privredama sa visokom minimalnom zaradom. Kako je u Srbiji minimalna zarada visoka (skoro 50% prosečne zarade) poslodavci se uporno žale da ona koči zapošljavanje niže plaćenih radnika, ovo je dodatni argument za uvođenje beneficije za rad kod nas.

BRITANSKI RECEPT
Beneficije za rad ili sistemi koji podstiču isplativost rada definišu se kao skup politika koje obezbeđuju finansijske transfere pojedincima ili porodicama, uz uslov da su zaposleni. Takve politike popularne su u brojnim evropskim zemljama, pošto promovišu zapošljavanje. Inspiracija je potekla od mera koje su najpre zaživele u SAD i Velikoj Britaniji, poput poreskih kredita na zaradu (Earned Income Tax Credit) i poreskih kredita za porodice čiji članovi rade (Working Family Tax Credit). Cilj tih mera je da obezbede podsticaj za zapošljavanje teže zapošljivih ili uporno neaktivnih grupa stanovništva, kao što su u Britaniji krajem devedesetih (kada su ove mere zaživele) bile samohrane majke, na taj način što će povećati razliku između radnih i neradnih dohodaka (socijalne pomoći) i tako učiniti rad isplativijim. Prednost takvih politika je i da podržavaju prelazak iz sivog u legalne tokove rada, ne samo kroz efektivno smanjenje poreskih zahvatanja na zaradu već i ohrabrivanjem zaposlenih da prijave svoj rad i svoj prihod, pošto na osnovu njih mogu da koriste beneficije. Upravo je britanska varijanta beneficije dobar primer, pošto predviđa poreski kredit za porodice u kojoj oba roditelja ili samohrani roditelj rade najmanje 16 sati nedeljno a imaju dete školskog uzrasta. Beneficija, odnosno umanjenje ukupnog poreza koje će takva porodica plaćati, traje do završetka školovanja deteta.

PREDNOSTI ALTERNATIVNOG PRISTUPA
Simulacija primene sistema nalik britanskom dala je veoma ohrabrujuće rezultate: istraživanja za Srbiju pokazuju da bi uvođenje beneficija za rad značajno povećalo participaciju na tržištu rada za pojedince sa najnižim dohotkom. Tačnije, osobe koje se nalaze na samom dnu raspodele dohotka u našoj zemlji bi smanjile svoju neaktivnost za čak 19 procentnih poena nakon što bi se kvalifikovali za ovu vrstu naknade. Autori istraživanja uzeli su za primer samohranu majku sa jednim detetom u Srbiji: kada ne radi, ona ima pravo na novčanu socijalnu pomoć koja trenutno iznosi oko 11.000 dinara što, zajedno sa dečjim dodatkom, čini da ukupni neradni dohodak ove porodice bude 13.000 dinara. Ukoliko bi majka pronašla posao na kojem ostvaruje minimalnu zaradu, neto oko 20.000 dinara, prema trenutnim pravilima izgubila bi pravo i na dečiji dodatak i socijalnu pomoć. Dakle, usled pronalaska zaposlenja ova porodica ima na raspolaganju svega 7.000 dinara više, što ne čini rad privlačnijom opcijom u odnosu na socijalnu pomoć. Kada bi, međutim, u Srbiji bila uvedena beneficija za rad, samohrana majka bi usled pronalaska zaposlenja, i ostvarivanja prava na ovu naknadu, primala oko 26.000 dinara, što bi učinilo rad isplativijim i povećalo verovatnoću da se ova osoba aktivira na tržištu rada. Istovremeno, imajući u vidu da ova porodica umesto ranijih 13.000 dinara sada na raspolaganju ima dvostruko veći iznos, uvođenje beneficije za rad bi smanjilo i nejednakost u raspodeli dohotka, što je drugi značajan cilj ove politike.

Naravno, uvođenje jednog ovakvog programa bi značilo dodatni izdatak za budžet. Imajući u vidu trenutno stanje u javnim finansijama, istraživaći FREN-a su pošli od pretpostavke da bi ova politika koštala koliko i klasična socijalna pomoć – svega 0.13% bruto domaćeg proizvoda. Razlog za odabir upravo ovog iznosa objašnjavaju i činjenicom da je od početka aktuelne ekonomske krize broj korisnika socijalne pomoći posebno porastao među pojedincima koji su sposobni za rad. Zato bi uvođenje beneficije za rad predstavljalo dobru alternativu za novčanu socijalnu pomoć, kako za pojedinca, koji bi se priključenjem tržistu rada osećao korisnijim članom društva, tako i za državu jer se povećanjem zaposlenosti bolje iskorišćava pun potencijal radne snage i tako doprinosi većoj konkurentnosti privrede. Važno je imati na umu, upozoravaju autori, da uticaj benificije za rad na zaposlenost zavisi i od motivacije pojedinaca da traže posao, ali i od kapaciteta tržišta rada da ih prihvati. Drugim rečima, u vreme ekonomskog rasta efekti uvođenja beneficija za rad biće veći nego tokom kriznih perioda. Međutim, imajući u vidu potencijalne višestruke pozitivne efekte usled uvođenja ovakve politike, nije rano da kreatori ekonomske politike već sada započnu razmatranje takve mogućnosti.